Da je Aleksandar Vučić ozbiljan režiser, scenarista, dramaturg i naravno producent koji svoje predstave izvodi u veoma kontrolisanom okruženju, poznato je samo onima koji su već razotkrili njegovu glumu u ranijim predstavama pa im nije bilo teško da to primete i u najnovijoj drami u vezi s nenajavljenom posetom Spomen-području Jasenovac u Republici Hrvatskoj.
I ovom prilikom glavni glumac te otužne predstave odglumio je žrtvu jer mu hrvatske vlasti nisu odobrile iznenadnu i nenajavljenu privatnu posetu žrtvama fašizma u Jasenovcu i Pakracu, iako je opštepoznato da nijedan predsednik države, bez obzira na to da li dolazi u službenu ili privatnu posetu, ne može ući u drugu zemlju bez protokolarne diplomatske najave, iz prostog razloga što je posebno štićena ličnost i nema tretman običnog građanina. On to vrlo dobro zna jer tako nešto ne može učiniti čak ni kad želi da poseti Kosovo.
No, da bi drama i gluma bili zanimljivi, dramaturgija mora sadržati sukob u kojem naš junak ne prestaje da se bori protiv starih neprijatelja, navodeći publiku da se emocionalno uključi i zauzme njegovu stranu žrtve, ne ulazeći u suštinu izrežiranog problema. On nikad ne napada otvoreno prvi, nego iz kontre. Tako i ovaj put zahteva nešto što i sam ne bi odobrio u svojoj zemlji, a onda argumentuje odbranu protiv hrvatske nepravde kako bi ga javnost još više percipirala kao žrtvu i defanzivnog političara, koji ne liči na onog agresivnog radikala iz devedesetih.
Agresivnost je ovaj put namenjena ministru za sukobe sa susedima Aleksandru Vulinu, koji je odmah najavio da će Srbija recipročnim merama uvesti poseban režim prelaska državne granice nosiocima hrvatskih diplomatskih i službenih pasoša, kao da ne postoji Bečka konvencija o diplomatskim odnosima.
Čitav događaj je, naravno, smišljen kako bi se skrenula pažnja s novog skandala, pada ukrajinskog aviona u Grčkoj, koji je poleteo s niškog aerodroma natovaren municijom iz Srbije, ali i drugih neugodnih tema koje žestoko pritiskaju vlast.