Vratićemo ti slobodu, Novi Sade, jer tvoj špicname jeste Sloboda

Vratićemo ti slobodu, Novi Sade, jer tvoj špicname jeste Sloboda

Danas je 1. februar. U svetu se baš danas rodilo oko 385.000 beba, a u Novom Sadu 20-ak. Koliko će radosti doneti njima svaki 1. februar narednih decenija?

No, danas se računa da je i našem Novom Sadu rođendan. Kao i svaki grad, ima on mnogo važnih datuma koje bi mogli da iskoristimo kao dan rođenja. Jedan od njih jeste i dan oslobođenja od fašizma 23. oktobra 1944. Neki tvrde da je rođendan i 25. novembar 1918, kad smo se, valjda, pripojili Kraljevini SHS i kad je vojska ušla bez borbi u Novi Sad, baš tu u Ulici Modene, pored koprivića, koji je preživeo mnoga stradanja, ispratio mnoge generacije, ali nije mogao valjda da se pomiri s klimatskim promenama i gradskim vlastima koje su počele da stvaraju i sajberglasače kako bi ostale na vlasti. O nekim drugim važnim  datumima iz prošlosti nije ostao trag jer, na primer, oni što su imali kuće na sadašnjem Sajlovu pored kamenja nisu imali pećinu da na njenim zidovima ispišu koji crtež i posvedoče o tome kako se tada živelo ovde. Prošlo je sitnih nekoliko milenijuma pa su ovde došli i Kelti i mnogi drugi. Rimljani nisu voleli mnogo da idu po Bačkoj, deluje smešno da se najbolja vojska tog doba bojala komaraca. Mi Novosađani volimo malo da se grebemo i o slavu drugih pa prisvajamo i Petrovaradin i tvrđavu. Nekad nismo mi toliko krivi. Dođu sa strane pa nam nametnu Pijani sat na Petrovaradinskoj tvrđavi kao novosadski simbol. Mi se nešto kao ne ljutimo što to brkaju, a opet nam drago da imamo takav objekat u gradu. Čak zaboravimo da su s te tvrđave dva dana padale bombe (đulad) 1848. i da je u gradu ostalo jedva nešto stojećih objekata. Ponelo je slovensko stanovništvo ideja da želi još više slobode, pa ih je jedan Petrovaradinac poveo u bitku. Posle mu podigli spomenik usred Zagreba, a u rodnom gradu ga nema. Posle tog događaja toliko je ljudi pobeglo iz Novog Sada da se niko nije ni trudio da ostavi valjan zapis o tom dvodnevnom događaju. Ipak ostalo je nekoliko kuća i dan-danas tu, mada jednu upravo ruše – Parohijski dom. Crkva je odlučila da mora biti ukorak s vremenom pa da u tom lepom i vrlo važnom objektu mora imati suvenirnicu i koji stan više. Nadam se da nekom od njih neće pasti na pamet da otvori još i nalog na Tiktoku. No, oprostimo mi to, mada i dalje imamo čudan i nepošten odnos prema Tvrđavi, preciznije Petrovaradinskoj tvrđavi.

Vratimo se tom 1. februaru. Nekako u živoj, pamtljivoj istoriji to ostaje datum važan jer su Novosađani tada skupili svojih 80.000 rajnskih forinti, što kažu da je bilo puno novaca, i od Petrovaradinskog Šanca postali Grad s nekoliko imena: Neoplanta, Újvidék, Neusatz, Mlada Loza, Novi Sad i svašta još. Nema puno gradova na svetu koji imaju više ravnopravnih imena u svom nazivu i baš ta činjenica mi je najjasniji primer ideja, vrednosti na kojima se bazira naš grad. Neko će reći trpeljivost, neko da je lepše reći tolerancija, neko romantizovati i reći multikulturalan. Kako god, on je od nesretne činjenice da mora imati više imena zbog političkih, govornih i drugih razlika u svome nadmenom i uobraženom duhu napravio neka pravila, neka od njih po principu kad si u Rimu, ponašaj se kao Rimljanin. Mnogo puta je stavljena na najgrublji test njegova tolerancija i njegovo shvatanje različitosti, ali je ipak nekako proživeo.

Zato i slavimo današnji dan, jer su tada utkane neke stvari u ovaj grad koje i danas važe. Naš grad je negde i malo opaljen. Davao nekada i previše, nekad bio i previše škrt. Nekad mnogo toga pružao, a nekad nije imao neke osnovne stvari. Primer: hvalimo se kako smo dali mnoge muzičare, stihopisce, a nismo imali koncertnu dvoranu kako valja, pa smo izigravali podstanare u objektima koji su za bogosluženje.

Kad se promuvam gradom na nogama ili na biciklu, što nam doliči, pogledam koliko ljudi sedi po lokalima. Uvek me zbuni ta pojava i pitam se da li je mediteranska kultura pojela srednjoevropsku? Je li to samo jedna od pojava kapitalizma i potrošačkog društva? Da li nezaposleni traže posao sedeći u baštama kojekakvih lokala ili je u pitanju nešto sasvim drugo? Mislim da ima svega toga, ali je i u vezi s činjenicom da smo imali gradsku plažu na Dunavu još pre više od 110 godina, kao i gradski prevoz, ali ne i gradski vodovod, koji je došao tek 60-ih godina prošlog veka. To da je važnije konzumirati neko piće u lokalu nego ga dobiti iz česme je, na neki način, naša tajna. A ko bi odoleo da nema Štrand kada kroz sam grad teče Dunav? Tako smo i toj plaži ostali lojalni da smo ostavili i generički naziv nemačke reči za plažu. Jako hoh.

O znamenitim ljudima Novog Sada trebalo bi pisati puno. Nekad volimo i da preuveličamo stvari, da odlutamo u maštarenju, pa tvrdimo da je Johan Štraus II bio inspirisan novosadskim Dunavom, a ne bečkim, da napiše Na lepom plavom Dunavu, pa je tako i valcer postao norma muzičkog plesa Novosađana. Slično je i za „najpoznatijeg novosadskog zeta“,  da je baš tu, muvajući se po starom Kaćkom putu, na relaciji Kać – Kisačka ulica, noseći cipovku, švargle, čvarke, ko zna šta – dobio ideju za teoriju relativiteta. Iako je jedan od tri najveća naučnika u istoriji živeo baš u Novom Sadu, uporno tvrdimo da on zapravo nije znao matematiku, već mu je domaći radila naša Mileva! Kad sam jednom prilikom rekao svom starom drugu Tončiju iz Šibenika da je baš taj Albert Ajnštajn živeo u Novom Sadu i da je bio oženjen Novosađankom, išao je po Šibeniku i pitao poznanike da li znaju za taj podatak. Ja ga nisam ubedio u tu činjenicu, ali jesu drugi i on je morao da proguta svoj ponos i prizna da nije to znao. Na pitanje zašto mi o tome ne pričamo više, ja sam mu objasnio da mi to prepričavamo iz ugla onog ko je zapravo rešavao jednačine.

Volimo mi svašta, pa volimo i da ne volimo svašta, pa i svoj grad. Nekad ga kudimo, kao što to radimo Tvrđavi. Bacimo ga u nemar, zaboravimo na njega i zaboravimo da mu zahvalimo. Zaboravimo da pomislimo šta je bilo u glavama tih ljudi pre 276 godina da skupljaju novac od stanovnika, da sede mesecima po Beču, krckajući novac po bečkim kafanama i ko zna gde, dajući mito dvorskim budalama, a možda i službenicima, da dođu do nadvojvotkinje Austrije, kraljice Ugarske, Češke, Hrvatske, Slavonije, Galicije i Lodomerije, kao i vojvotkinje Mantove, Milana, Parme, Pjačence i Gvastale i kao vladarkinje Austrijske Nizozemske i brojnih grofovija, carice Svetog rimskog carstva nemačkog naroda, nemačka kraljice, velike vojvotkinje Toskane i kratko vojvotkinje Lotaringije. Da li su ti ljudi imali na umu da će se ovde stvoriti nekakav grad kao što je danas Novi Sad? Posle su to uradili i Sombor i drugi veći, značajni vojvođanski gradovi, ali baš je njemu to pošlo za rukom da bude prvi i s velikim uspehom. Ta skromna drskost ga je izdvojila da bude nekad prvi i glavni, ali nikad nametljiv i bezobrazan nad drugim gradovima, da ne oduzima od drugih ništa, nego da stvara, da bude brz, vizionar, hrabar. To je ostalo tako i danas. Od tri veliko B prestonice (Beč, Budimpešta, Beograd) uvek se morao braniti i kad je pokazivao snagu, uvek je pobeđivao. Toga moramo biti uvek svesni. Nekad nam naš grad kao majka toliko udovolji da se opustimo i zaboravimo da život nije dat, nego nasleđen i da se za njega moramo boriti. Posle kukamo i svaljujemo krivicu na druge. Samo za mog života Novi Sad je pregrmeo sa svojim stanovnicima mnogo ružnih i potresnih stvari. Zidanje zgrade SNP i Mosta slobode, rušenje mnogih objekata važnih za naš orijentir u urbanoj geografiji, prvi državni udar u SFRJ. Jogurt revolucija je donela vlast koja nas je rasturila, koja vlada i danas i uporna je poput najgore kožne bolesti, a opasna poput kancera. Potom je usledila mobilizaciju momaka za građanski rat tokom raspada SFRJ, kao i rušenje mostova i pad prve bombe 1999. Zašto baš Novi Sad? Čime smo to zaslužili? Kao i oni momci koje su lovili da idu na ratište, njegovi stanovnici nisu bili baš neki veliki podržavaoci tih ideja. Dočekali smo i radikale na vlasti, proterivanje mnogih, najviše iz Petrovaradina, jer nisu rekli da su odgovarajuće etničke pripadnosti. Preživela je Banovina i fašiste, naciste, ali i bombe saveznika, koji imaju neki pik na nas. Nadam se da neće moji naslednici morati da zatvaraju prozore kada padaju bombe kao što je radio moj deda u zgradi gde živimo i moj otac i ja. Ipak, Banovina, tačnije Banovinski dvor, nije mogao da odoli rušilaštvu ove vlasti, pa je počeo da puca zbog podzemne garaže.

Mnogo toga ružnog nam se desilo, mnogo, previše. Moramo se pogledati u ogledalo i reći dozvoljavamo li da budemo neodgovorni, razmaženi i gubitnici? Šta bismo rekli tim ljudima koji su se lomatali da skupe novac da kupe sebi slobodu pre skoro tri veka? Šta bi oni nama rekli? Njima nije bilo teško da idu po kućama i prikupljaju novac i vozaju se danima do Beča tražeći dotičnu Mariju. Nama je teško da izađemo da glasamo, da se udružimo, da oči s potiljka prebacimo na lice i gledamo kako ćemo sutra živeti lepše, bolje, uspešnije. Imali smo i pre vlasti koje nisu volele svoj grad. Dolazili su vojnici sa strane, sada dolaze glasači sa strane. Ja nemam drugi grad. Uprkos činjenici da mi je otac rođen u Novom Sadu, majka u Petrovaradinu, mogao bih naći neke korene van grada, pa da kažem tamo mi je grad – ali neću. Ja svoj Novi Sad doživljavam kao svoj dom, moju ljubav, s njim je tajna koju čuvam za sebe. Ponos mi ne da da se predam. Sramota je povlačiti se pred pobedom. Pre nego što krenemo da ga kudimo, pomislimo na sebe i na svoju decu.

Vratićemo ti slobodu, Novi Sade, jer tvoj špicname jeste Sloboda.

 

 

Autor

Aleksandar Jovanović, nekada predsednik Skupštine glavnog grada Vojvodine

 

 

 

2 Comments

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *