Rušenje Banovine je rušenje Vojvodine

 

Dana 03.11.2022. godine, na portalu novosadskog Radia 021, objavljena je vest da su zidovi Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine popucali  do te mere da je Građevinska inspekcija Grada Novog Sada donela „rešenje o zabrani korišćenja dela objekata u kojima su uočena manja oštećenja…“. 

Razlog pucanja zvanično čekamo, a verovatno nećemo ni dočekati, barem ne istinit. No, svima je jasno da je razlog tome izgradnja podzemne garaže Banovina koja se nalazi na 20 metara od zgrade Skupštine.

Povodom toga oglasile su se Akcija progresivne Vojvodine i Demokratska stranka. Verovatno će se oglasiti još neka politička organizacija, ali stručna javnost, barem za sada, je ostala nema.

Podsetimo se da je ovo velelepno zdanje zaštićeno kao spomenik kulture i da je za nadzor zadužen Zavod za zaštitu spomenika kulture Grada Novog Sada. Ovaj kompleks čine zgrada Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodine (Banski dvor) i Banovina, zgrada Vlade AP Vojvodine, (ispravan naziv je Pokrajinska Vlada APV jer ovo prethodno smrtno vređa centraliste iz Beograda, toliko da je Ustavni sud morao da menja ime!). Gradio se od 1936. do 1939. godine u stilu moderne, po projektu Dragiše Brašovana, za potrebe Dunavske banovine. Ove dve zgrade sigurno su među najimopozantnijim građevinama u Vojvodini i Srbiji, delom zbog svoje svedene i precizne lepote, delom  zbog same veličine. Posebno je intresantna njena fasada, izrađena od belog bračkog mermera. Banski dvor je manji, promera od 57 do 100 metara i u njemu je smešteno 147 prostorija.

Unutar ovog kompleksa radila je jedna od najuspešnijih, najbogatijih i najboljih administracija iz vremena SFRJ, posebno tokom perioda ustavne autonomije Vojvodine od 1974. godine. Sve to je nestalo leta 1988. godine, kada su krenuli protesti ispred ovog kompleksa nazvani „Jogurt revolucija“. Petog oktobra te 1988. godine demonstranti su opkolili zgrade u kome su se nalazili najviši funkcioneri SK Vojvodine. Činili su ih ljudi iz Vojvodine, ali i sa Kosova, predvođeni Mihaljem Kertezom, idealom vojvođanskog Mađara, malo je reći Kvinsliga, po meri beogradskog režima. Iza svega je stajala morbidna i odvratna pojava Slobodana Miloševića i njegovih pristalica, koju danas prepoznajemo kao Socijalistička partija Srbije. Sve je rađeno u organizaciji još odvratnije tajne policije, tačnije Službe državne bezbednosti (SDB), u narodu poznate kao UDBA, koja nije mogla da preboli vojvođansku (efikasnu i bogatu) policiju, pa je svoju nesposobnost gledala da premosti, kao i što danas radi, tako što će boljeg od sebe ubiti, uništiti, ugasiti, ocrniti, iseliti. Među mlađim organizatorima prevrata bila je prisutna i jedna čovekolika pojava, pod nazivom Aleksandar Vulin.

 

U tom periodu raspadanja SFRJ, reči poput separatista, anti Srbin itd, su bile na top-listi negativnih, zastrašujućih i opasnih reči, a vojvođanska politička struktura, decenijama trn u oku Beogradu, bila je idealna da se prva ocrni, etiketira, smeni i da se od nje krene u proces preuzimanja vlasti na svim nivoima. Ukratko, izvršen je prvi ku de`ta na oprostrima SFRJ. Ovaj „miran“ protivustavni čin je završen bez ikakvih reakcija javnosti. Institucije SFRJ su bile u terminalnoj fazi raspada, Vojvodina se smatrala manjim problemom, naspram svega što se dešavalo i nije bilo ni volje ni energije da se ta tema otvara (sem nekog pokušaja slovenačke političke strukture). Zapravo sve to je predstavljalo iskopavanje grobnice u koju će se kasnije smestiti stotine hiljada mrtvih, milioni raseljenih, uništena privreda, pokidani međuljudski odnosi, usađena generacijska mržnja narednih 11 godina na prostorima SFRJ.

Ovaj kompleks bio je svedok i nemi učesnik, ali i žrtva ovih događaja. Period devedesetih on dočekuje kao svoj istorijski politički sunovrat. Bez nadležnosti i bez ikakvog političkog uticaja, postaje mesto za potkusurivanje SPS-a i izlet za beogradske funkcionere ove stranke. Promenili su se mnogi predsednici Skupštine APV i predsednici Izvršnog Veća Vojvodine, ali izuzev Radomana Božovića, simbola Miloševićevog režima u najgorem smislu, nikoga se ni ne možemo setiti, a i zašto bismo!?

Od 366 dana, koliko je imala 2000. godina, sudbina je izabrala da to opet bude baš 5. oktobar, kada se dogodila jedna nova revolucija, do duše u Beogradu, koja je trebalo da označi svrgavanje politike započete na isti dan pre 12 godina u Novom Sadu. Mesto dešavanja bila je opet skupština, ali Narodna Skupština Srbije, ispred koje se skupilo oko pola miliona ljudi odlučnih da taj dan bude i odlazak režima Slobodana Miloševića sa vlasti. Povod je bio pokušaj krađe izbora za predsednika SR Jugoslavije, održanih  24. septembra, od strane režima Miloševića, na kojima je poražena ta nesretna i ogavna figura, simbol jednog ubilačkog, mračnog perioda naše istorije. Tog istog dana održani su i lokalni izbori, izbori za poslanike Skupštine SR Jugoslavije i izbori za poslanike Skupštine APV. Demonstracija ispred Skupštine Vojvodine nije bilo, a i zašto bi, jer ta institucija je tada bila manje bitna od saveza pecaroša.

Počela je borba za povratak autonomije Vojvodine i vraćanje nadležnosti administraciji koja zaseda u pomenutom kompleksu. Dalji razvoj događaja zahteva poseban osvrt i analizu, od tzv. omnibus zakona, pokušaja poboljšanja položaja Vojvodine kroz novi ustav 2007. godine, pa sve do danas. Ono što je ostalo kao konstanta jeste: prezir, mržnja, neshvatanje Vojvodine i njene administracije, političke ideje, njenih stanovnika, autonomije.

Kompleks zgrada Banovine i Banskog dvora čine samo zgrade, ali one na najjasniji način simbolizuju politički koncept Vojvodine. Dok se te zgrade nalaze tu, uvek će biti moguće vizuelizovati političko otelotvorenje Vojvodine i postojanje njene administracije. Taj trn u oku za sve centraliste u Beogradu je simbol koji se mora nekako ugasiti, a šta je delotvornije od samog rušenja! Ono što nije uradio najgori šljam: honvedovci Hortijevog režima tokom Drugog svetskog rata u Ujvideku- što nije uspeo ni Slodoban Milošević, sa sve glavnim carinikom za kriminal i neuspelim vojnikom u tenku- pokušavaju da sprovedu najgori, najnesposobniji đaći iz iste škole, pretopljeni u SNS, pod vođstvom novog projekta službe bezbednosti izmišljene biografije, neuspelog novobeogradskog navijača, siledžije iz mase i nosača gajbi piva za šefove stranke koja je takođe proizvod iste službe.

Suviše bi bilo reći da je sve bilo unapred smišljeno: garaža, urušavanje zgrade, iseljavanje administracije iz sadašnje zgrade Skupštine APV. Nisu oni toliko pametni! Ne, to je rezultat nebrige i podsvesne mržnje usmerene ka građevinama i svemu što one simbolizuju. Ona se morala negde otelotvoriti i kroz nešto ispoljiti. Bilo je pitanje, ne da li će se to desiti, nego kada.

Pitanje je za nas hoćemo li sedeti mirno i ćutati kao i pre 34 godine? Zar ćemo dopustiti da se jedan od najvažnijih simbola Vojvodine potkopa i sruši? Zar ćemo dopustiti da najgori od najgorih ruše sve što vide?

Nemam običaj da čitam ničije blogove, kolumne, a još manje da ih pišem. Još manje sam pristalica javnog govor koji sadrži uvrede, psovke i „teške reči“, čega ima u ovom tekstu. Ipak, ovaj simboličan čin me naterao da razmislim i shvatim da ne smem da dopustim da isto zlo koje se okupljalo oko tih zgrada pre 34 godine nastavi sa svojom politikom, jer već sam rekao, znamo šta je bio rezultat toga. Ako neko želi da kaže da nemamo više snage, da se ne možemo boriti, neka me poštedi tih komentara, jer nemam vremena da slušam jadikovke i gledam sleganje ramenima i spušatanje glava.

Reakcije će biti!

 

Aleksandar Jovanović

Leave a Reply

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *